Iako svako dete može biti žrtva zadirkivanja, postoje određena deca koja kao da imaju znak da su „savršene žrtve“. To su obično deca iz kojih prosto zrače nisko samopoštovanje, osećaj bespomoćnosti i nesigurnosti.
Deca sa smetnjama u razvoju često su meta vršnjaka, a oni sa vidljivim invaliditetom kao što je oštećenje sluha, oštećenje vida, cerebralna paraliza i dr. imaju dvostruko veće šanse da budu žrtve nego deca čiji invaliditet nije lako uočiti.
Česte mete nasilja od strane vršnjaka i nekih nastavnika su deca sa ADHD (poremećaj pažnje sa hiperaktivnošću) zbog nerazumevanja prirode njihovog stanja.
Deca sa slušnim oštećenjima prijavljuju da ih druga deca zadirkuju da su ’’gluvi i glupi’’, decu sa ahondroplazijom zbog njihovog niskog rasta nazivaju ’’patuljci ’’, decu koja su u spektru autizma nazivaju pogrdnim imenima kao što su ’’idioti ili debili ’’.
Invaliditet koji osoba ima bilo da li je fizički, senzorni ili kognitivni jeste ono što osobu čini drugačijom od većine populacije i takve osobe su podložnije da postanu meta nasilnika.
Međutim, to ne znači da će svaka osoba koja ima invaliditet postati meta.
Faktori koji određuju da li će neko biti žrtva nasilja u najvećem broju su unutrašnji faktori. Iz svake osobe zrači slika koju ima o sebi, nivo samopouzdanja i samopoštovanja, sistem vrednosti, socijalne veštine, kao i sposobnost da na pravilan način odgovori na provokacije.Ti unutrašnji činioci u velikoj meri privlače odnosno odbijaju provokatore.
Istraživanja pokazuju da deca sa smetnjama u razvoju često imaju nedovoljno razvijene društvene veština i lošu sliku o sebi. Neretko se dešava da su odbačena od strane vršnjaka i zato postaju laka meta za provokatore. Smanjenje intelektualne sposobnosti, nedovoljno razvijene emocionalna i socijalna zrelost mogu da utiču na našu sposobnost suočavanja sa problemom.
Kako naučiti dete da odbije ulogu žrtve?
“Ono što ne prihvatiš nije tvoje…”U profesionalnom radu sa decom primetila sam da je veliki broj adolescenta i dece školskog uzrasta osetljiv na verbalne uvrede.
Ja volim da im ispričam jednu, meni posebno dragu, priču o starom mudracu koja glasi ovako:
„Živeo je jednom stari, mudri samuraj.
Imao je grupu učenika, i obučavao ih mudrosti i ratnim veštinama. Jednog dana, za vreme obuke, došao mu je mladi ratnik, poznati po svojoj grubosti i okrutnosti.
Njegova omiljena taktika je bila provokacija: vređao je suparnika i koji je tako gubio strpljenje, prihvatao je izazov, ali u besu je pravio grešku za greškom i, naravno, gubio je borbu.
Tako se dogodilo i ovog puta: ratnik je uzviknuo nekoliko uvreda i počeo posmatrati reakciju samuraja. Samuraj je mirno nastavljao sa predavanjem.
Ovo se ponovilo nekoliko puta. Kada samuraj nikako nije odreagovao i treći put, ratnik je ljut, otišao sa predavanja.
Ostali učenici su pažljivo, i sa interesovanjem posmatrali ovu situaciju. Nakon odlaska ratnika, jedan nije izdržao:
– Učitelju, zašto ste tolerisali njegove napade i vređanja? Trebali ste ga izazvati na borbu!
Mudri samuraj je odgovorio:
– Kada vam neko donose poklon, i vi ga ne prihvatite, gde li će poklon završiti?
– Kod njegovog vlasnika – odgovorili su učenici.
– Isto važi i za zavist, mržnju, uvrede i zlobu. Sve dok ih ne prihvatite, oni pripadaju osobi koja ih je donela.“
Podrška roditelja
Najveći poklon koji možete da date vašem detetu, osim ljubavi, pažnje i podrške je da ga naučite da se osamostali.Primetila sam da mnogo ljudi pod pojmom “samostalnost” podrazumeva sposobnost da se dete samo obuče, opere zube, hrani, ide u školu, ide u kupovinu… To jeste oblik samostalnosti, ali samostalnost uključuje i više od toga. Samostalnost podrazumeva i razvijanje socijalnih veština koje će nam trebati u životu kao što su veštine da se družimo, veštine da imamo svoj stav i da stojimo iza njega. Samostalnost znači i da poštujemo sebe i svoja osećanja, da umemo da se nosimo sa njima.
Dozvolite detetu da se izrazi, da pokaže šta oseća, šta ga ljuti i šta ga raduje. Umesto da pomažete detetu i nudite mu rešenja za sve probleme, procenite šta vaše dete, u uzrastu u kojem se nalazi sada sa potencijalima sa kojima trenutno raspolaže, može samo da uradi. Pustite ga da razmišlja svojom glavom, samo da nađe rešenje za probleme koji su prikladni njegovom uzrastu i njegovim sposobnostima. Dozvolite mu da pogreši i da iz tih grešaka uči.Tako se razvijaju samostalnost i vera u sebe i svoje sposobnosti. Dozvolite mu što više iskustva da padne da bi naučilo kako da ustane, da pogreši da bi naučilo kako te greške da popravi. Dozvolite mu da koristi svoje misaone kapacitete najviše što može.
U najvećem broju slučajeva roditelji dece sa smetnjama u razvoju se postavljaju suviše zaštitnički prema detetu. Skloni su da misle i deluju umesto svog deteta. To rade iz najbolje namere, uplašeni za budućnost njihovog deteta, što je sasvim normalno. Međutim, na taj način mu uskraćuju dragocena iskustva da se osamostali i nauči da se izbori za svoje potrebe i želje.
Ako dete budemo štitili od svakog stresa, neprijatnih i bolnih osećanja nećemo mu dati priliku da nauči da se nosi sa problemima i neprijatnim osećanjima i razvije društvene veštine i samopouzdanje koje mu je potrebno u društvu vršnjaka.
Pomozite mu da izgradi pozitivnu sliku o sebi bez obzira da li ima uredan ili atipičan razvoj. Naučite ga da je ono svakako vredno ljudsko biće.
Šta još roditelji mogu da urade?
Pomozite detetu da se sprijatelji sa drugom decom tako što ćete u goste pozivati drugove iz škole da se igraju i druže sa vašim detetom. Za prevenciju nasilja veoma je važno da dete ima prijatelje koji mu mogu pružiti podršku.Prema mom profesionalnom i ličnom iskustvu kao osobe sa oštećenjem sluha, nasilnici uglavnom biraju decu koja su usamljena, izolovana i odbačena od društva. Kada sam krenula u školu, imala sreću da dobijem divnu i punu razumevanja učiteljicu, Jelenu Jeremić. Svojim strpljenjem i pozitivnim stavom prema meni i mom hendikepu dala je primer ostaloj deci iz odeljenja. Moji drugovi iz odeljenja su zatim dali primer ostaloj deci iz škole. Deca su me jako lepo prihvatila i družila su se sa mnom. U školskom dvorištu za vreme odmora uvek sam bila okružena drugovima koji su uvek bili spremni da mi pruže podršku, te nisam bila laka meta za nasilnike. Dešavalo se da se poneka i posvađamo i upustimo se i u sukobe, ali smo uvek nalazili načine sami da ih rešavamo.
Zadatak roditelja je da nauče dete da odbije ulogu žrtve. Jednom naučen i vremenom ojačan takav obrazac ponašanja kasnije je teže iskoreniti.
Objasnite detetu da maltretiranje nije njegova krivica i da nije odgovorno za tuđe ponašanje. Pomozite mu da razume zašto neka deca koriste neprihvatljive oblike ponašanja. Kad nešto razumemo lakše nam je da se odbranimo.
Ne prijavljuje svako dete nasilje roditeljima. Mnoga se deca stide ili plaše da ispričaju ono što im se događa sa nasilnicima. Ohrabrite dete da slobodno izražava osećanja. Dajte mu do znanja da ste tu za njega i da ima vašu podršku. Na taj način će se dete osećati bezbednije i imaće više snage da se suočava sa problemima.
Ukoliko za to osetite potrebu, potražite stručnu pomoć. Nije uvek lako razaznati kada nam je potrebna stručna pomoć. Normalno je su ljudi ponekad tužni, ljuti ili agresivni, ne zahteva svaki problem pomoć defektologa, psihologa ili psihoterapeuta. Kada način na koji mi doživljavamo problem ometa naše normalno funkcionisanje, a naši najbliži ili prijatelji nam ne mogu pomoći, onda je vreme da zatražite pomoć profesionalca koji ima iskustva u radu sa decom i roditeljima žrtvama nasilja.
NAPOMENA; Ukoliko vi ili neko vama blizak želi da radi na samopouzdanju deteta ili da nauči više o tome kako se sa uspehom nositi sa lošim tretmanom od strane vršnjaka, javite nam se na office@sajberuvce.org i mi ćemo vas uputiti na našeg stručnjaka iz ove oblasti. Sajberuvce drži poverljivim podatke o svojim članovima, te će i ovakvi upiti biti tretirani kao poverljive informacije.
Za Sajberuvce piše: Irena Stojiljković, dipl.defektolog, reedukator psihomotorike
LINK: http://defektologirena.netii.net/blog.html
Info: Ovj tekst je prvi put objavljen na sajtu www.sajberuve.org